1
БРАТСТВО ХЕРЦЕГОВАЧКИХ СИКИМИЋА ОД 1570. ГОДИНЕ
Херцеговина је географска област која у садашњим границама обухвата само југ Босне и Херцеговине, и заузима 20% територије гдје живи око 12% становништва БиХ. Херцеговина се кроз ранију историју називала Травунија, Хумска земља, Хум или Захумље. Њен назив потиче од средњовијековног Великог Херцештва од Светог Саве (1175 – 1236), који је установио Стефан Вукчић Косача у оквиру Краљевине Босне и до тада се звала Велико Војводство (њем. Херзог - војвода). Стефан Вукчић Косача (око 1404 – 1466) је владао овим подручјем средином 15. вијека и крунисан титулом херцега од Светог Саве у манастиру Малешева 1448. године. Као стара Српска средњовијековна земља била је много већа и обухватала је знатан дио данашњег Хрватског и Црногорског приморја, дијелове данашње сjеверозападне Црне Горе, те дијелове Полимља и горњег Подриња. Под каснијим називом Стара Херцеговина је и даље обухватала шест општина у Републици Црној Гори: Пљевља, Жабљак, Плужине, Шавник, Никшић и Херцег Нови, као и дио општине Котор (Рисански залив и Кривошије). Стара Херцеговина је обухватала и дио Пријепоља у Републици Србији, те дио Фоче (раније Хоча) и Калиновика који сада припада Републици Српској. Послије Херцеговачког устанка (1875—1878) и Берлинског конгреса, Кнежевина Црна Гора је добила велики дио Старе Херцеговине, што је био резултат ранијег плана разбијања српског националног корпуса. Ову одлуку су саопштили херцеговачким борцима на горичком пољу у Требињу, тако да су огорчени борци морали положити оружје и признати Аустро-угарску окупацију. Послије свих ратова и силом наметнутих неприродних граница, данас имамо Источну Херцеговину као пуно мању и ријетко насељену регију.
Данашња Херцеговина је подијељена на двије административне јединице, тј. Источну и Западну Херцеговину. Западни дио припада Федерацији БиХ, а Источна Херцоговина је саставни дио Републике Српске. Источној Херцеговини сада припада шест малих општина и мали Град Требиње, са укупном површином од 3977 км². Град Требиње, општине; Љубуиње, Билећа, Берковићи, Гацко, Невесиње и формално Источни Мостар у селу Зијемље, укупно имју око 60.000 становника, са тенденцијом пада наталитета и убрзаног расељавања из економских разлога. Овај простор је вијековима био познат по највећој стопи наталитета, а од тога је највећи проценат у различитим временима одселио у Србију. По мојим ранијим сазнањима и дугогодишњим процјенама приликом истраживања, само у посљедњих 150 година у Србију је одселило око 70%, у балканске и друге државе око 20% становника из цијеле Херцеговине. Сада се Источна Херцеговина налази у веома незавидном положају, што због пада наталитета и економских миграција, налази се и на маргини интереса изградње путева и тиме у блокади привредног развоја у однусу на све друге регије у Републици Српској.
Знајући да историја није егзактна наука и да је као таква је подложна манипулацији различитих интереса, што је омогућило свим режимским историчарима (звани "чудотворци") да обрађују историјске догађаје по њиховој тренутној потреби. Османлијска окупација Босне и Херцеговине трајала је од 1463 - 1878, а затим Аустро-угарска до краја Великог рата 1918. године. Фалсификовање наше националне историје је била пракса свих освајача и њихових домаћих слуга, а драстично почиње од потписивања Берлинског мира 13. јула 1878. године и замало све написано је планирани фалсификат. У честој промјени државних граница, идеологија и режима, биле су масовне сеобе народа и стална пракса уништавања архиве, која је често била једини материјални доказ о постојању породица на одређеним просторима.
2
У временима бурне и турбулентне српске историје, многе породице су трајно изгубиле контакте и тек су обновљени доласком савремене комуникације. Током честих ратова уништен је већи дио српског културног наслијеђа, чему припадају и родослови и разни најстарији камени свједоци/споменици. Оба свјетска рата смо опстали захваљујући игри судбине и некој Вишој сили, иако такве погроме једног народа свјетска историја још није забиљежила. Диктаторски режим друге Југославија je у сваком сегменту ограничавао националну културу и тиме српском народу веома озбиљно запријетио, поред осталог и игнорисањем ћирилице и трајним губитком националног идентитета. То је било вријеме чврсте комунистичке диктатуре и репресивним мјерама одржавања међунационалног мира, те временски кратког социјалног мира и такозваног друштвеног благостања. Почетком 80-их долази до урушавања економски нелогичног система (Самоуправни социјализам) и тиме пропасти државног уређења, такође и осталих друштвених аномалија које су биле у функцији планираног разбијања српског нациналног корпуса.
Дана 15. јануара 2008. године, самостално сам кренуо у неизвјестан посао и одлучио да покушам написати родослов свих припадника братства Сикимића. Тог дана сам осјетио додатну потребу и добио додатну мотивацију да се посветим родослову. Наиме, у Требињу (г.г. Подгливље) сам пронашао гробно мјесто дједа Марка Ђурова - Солунца (1879 + 1920), послије упорног трагања од 33. године. Моја одлучност је додатно инспирисана недостатком највећег дијела ближе родбине, тј. оба дједа су рано умрла, обје бабе су умрле када сам имао двије године, а једини стриц и једини ујак су погинули у Другом рату. Некада се и раније говорило о писању родослова, али није било конкретних покушаја и резултата. Свако временско одлагање више није имало оправдање, а временска дистанца би додатно оптеретила захтјеван посао који је било пожељно урадити. На почетку рада нијесам могао предвидјети, да ће подаци из 20-ог вијека значајно успоравати и отежавати овај рад. У првим контактима са братственицима добио сам похвале и вербалну подршку, а један мањи дио се одмах активирао у прикупљању генеалошких података од својих огранака. Поред архиве СПЦ, било је потребно добити неке податке и из општинских матичних уреда. Након пола године свакодневног активног рада и помоћи неколико заинтерсованих братственика, био сам прилично сигуран да ћу остварити запажен успјех. Неки су склони тврдњи да се родословљем баве само привилеговане особе, можда и јесте тако, али знам да сам дошао и до неких сазнања која у науци нијесу категорисана. Сплетом околности приликом рада доста сам сазнао о многим другим породицама, тако да имам доста и нових регионалних сазнања у последњих 250. година. Поред новоих сазнања, налазим и да је наше породично предање било поуздано, тј. да је Јован Петров заиста доселио у влаховићки засеок Дрвеницу око 1765. године.
Генеалогија или родословље је наука о постанку, поријеклу и развоју породице у дужем временском периоду. Раније су родослови преношени усменим предањем са кољена на кољено, појединци су нешто записивали и сачували, а данас се пишу као монографија или у неком другом новијем облику. Предмети проучавања родословља у ужем смислу су; презимена и имена чланова породице, матични подаци чланова, тј. датум и мјесто рођења и крштења, вјенчања и смрти. Проучавају се породични симболи и грбови, те родбинске везе између чланова шире породице и географска распрострањеност. Да би било ко успјешно могао написати родослов, мора имати довољно јаку вољу такав захтјеван рад и осјећај родбинској припадности, такође и довољно развијену националну свијест. Нијесам желио писати историјске легенде и слаткорјечиво описивати братственике, већ сам дао приоритет уписивању података сваког појединца у породици. Поред наведеног, било је потребно доста времена и средстава, као што захтјева и сваки други успјешан рад од општег значаја. Максимално сам користио породичну архиву из доступних парохија СПЦ, коју су у другој пловини 20. вијека почели преписивати у матичну архиву општина.
3
Родослов је урађен са уношењем основних генеалошких података и по мојим сазнањима у најбољој форми. Приоритетно написана генеалогија врло прецизно описује историјска кретања огранака породице у предметном времену. Родослов првих десет генерација је урађен са намјером, да се могу разумјети родослови свих огранака породице на појединачним страницама. Генеалогија је написана по генерацијском редоследу, почевши од најстаријег сина од Јована Петрова (рођен око 1740), до најмлађег сина у свакој породици исте генерације и истим редоследом до досадашње 15-е генерације. Сви огранци братства су урађени на посебним страницама и на тај начин имамо јасан преглед у свим генерацијама. Разлика година рођења у истој генерацији је посљедица склапања бракова у различитој старосној доби мушких потомака (највећа старосна разлика у истој генерацији је чак 70 година), који су имали ожењене потомке и наставили родослов. Недостатак имена првих женских потомака у најстаријим генерацијама даје привид склапања бракова у касним годинама. Међутим, ако се пажљиво погледа генеалогија од четири сина Јована Петрова (* око 1740), те појединачо странице родослова са уписаним женама, све недоумице постају разјашњене. Након више од 15. година активног рада, може се констатовати (у прве четири године рада урађено је око 85 %) да је постигнуто доста више од очекиваног. Сада имамо родослов који је по квалитету и квантитету без конкуренције, који након 15 година трајања сајта заслужује и штампано издање.
Анализом свих доступних историјских извора, података и породичних предања, дошао сам до неколико нових сазнања о породици Сикимић. Мало српских породица има тако богату историју и прецизно познато поријекло као што има породица Сикимић, која је сада позната у протеклих око 450 година и досадашњих 15 генерација. Сада имамо уписане све Сикимиће са планете, сем огранака који нијесу урадили старије генеалошке податке и од њих није уписана само женска популација. У поменутом времену сви потичемо од једног човјека и нисмо мијењали вјеру, те замало сви славимо крсну славу Светог Георгија – Ђурђевдан. Потомци од Вука из Жлијеба славе Јовањдан, а од Сима из Кришковаца славе Никољдан, што је укупно пет породица. Постављање породичног грба долази као печат богатства породичне историје и повратак традицији која је била добрим дијелом забрањена све до одласка Аустроугарске империје. О најстаријим познатим Сикимићима из почетка 16. и 17. вијека, у два наврата је писао историчар и др Горан Ж. Комар, који је својим истраживањем поријекла и кретања српских породица дао велики допринос и националној историји.
Постоје многи писани историјски извори који говоре о поријеклу породица са ових простора. Неки извори Сикимићи помињу у Пилатовцима, Перасту, Жлијебим и Истри, те у многим другим мјестима. Историчар Јевто Дедијер Сикимиће доводи у везу са поријеклом од бана Пилата и братства Пилатовци, од кога потиче наш и свјетски најпознатији физичар Никола Тесла. Село Мириловићи се налази у општини Билећа, а село Пилатовци припада општини Никшић и граниче се са источним дијелом билећке општине. Најновија сазнања јасно говоре о директној породичној и генерацијској вези са породицом од Јована, који је емигрирао из Мириловића и одселио у Суторину. У архиву Венеције (извор др. Горан Ж. Комар) помиње се харамбаша Јован-Јово Сикимић рођен око 1615. године у Мириловићима под тадашњом Турском, који је са породицом емигрирао у Суторину под млетачком управом око 1660. године. Јован је имао браћу Марка и Николу (извор Радован Ждрале), те синове Симона и Томаша (погинули у рату), и Вука харамбашу и капетана, који је рођен око 1645. у Мириловићима. Хајдучки харамбаша и капетан Вук Јованов, помиње се и као суборац Баја Николића-Пивљанина у млетачким операцијама у околини Херцег Новог (извор Јован Н. Томић), аугуста 1684. године.
4
Послије Кандијског рата 1669, Вук је са породицом из Суторине одселио у Пулу, затим се вратио у Суторину послије пада Херцег Новог 1687. године. Вук Јованов је имао сина Симона и сина Јована-Јова, који је рођен око 1675. у Пули и помиње се у судском процесу у Новоме 1711. године. Јован Вуков је имао синове: Трипа, Тома и Петра рођеног у Суторини око 1705, а помиње се у Жлијебима са осам чланова домаћинства (млетачком попис становништва 1750. године). Један од тих осам чланова био је Јован Петров рођен око 1740, и брат му Ђорђе рођен око 1750, који су доселили у засеок Дрвеницу – село Влаховићи око 1765. године. Ђорђе Петров је у Дрвеници био ожењен Иваном рођеном 1761, са којом је имао сина Спиридона-Спира рођеног 1790, што је забиљежено у млетачком попису у Метковићима 1811. године. Ђорђе је умро или погинуо око 1800, затим се Ивана удала за Јована Бјелицу у Дабар, са којим је имала сина Тома рођеног 1801. године. После смрти мужа Јована Бјелице, Ивана је са синовима из непознатих разлога одселила у Метковиће и више нема помена о евентуалнм Спиридоновим потомцима.
Првих пет генерација сам повезано на основу детаљне анализе поменуте литературе, а по породичном предању сам запамтио Јована Петрова рођеног око 1740. године. Податке следећих генерација проналазим у поменутим архивима, а из неколико огранака сам добио следеће генерације поименично записане. Због недостатака имена предака и потомака у родослов није уписан Шћепан рођен око 1655 године и који је генерација харамбаше и капетана Вука Јованова. На основу свега наведеног и анализе која је рађена у складу са мојим скромним знањем и упорним радом, долазим до сљедећих резултата истраживања. Надам се да сам овај истраживачко-визионарски рад успјешно апсолвирао, тиме и званично написао прве познате генерације и коначно написао дуго очекивани родослов.
Генерација 1 - Отац од Јована Сикимића непознат, рођен око 1570. године у Мириловићима - Билећа
Генерација 2 - Јован (непоз.) Сикимић - харамбаша, рођен око 1615. године у Мириловићима – Билећа
Генерација 3 - Вук Јованов Сикимић - харамбаша и капетан, рођен око 1645. године у Мириловићима
Генерација 4 - Јован Вуков Сикимић, рођен око 1675. године у Пули – Истра
Генерација 5 - Петар Јованов Сикимић, рођен око 1705. године у Суторини - Херцег Нови
Генерација 6 - Јован Петров је рођен око 1740, и брат му Ђорђе рођен око 1750, у селу Жлијеби - Херцег Нови, доселили су у засеок Дрвеницу на село Влаховићи око 1765. године. Јован се оженио у засеоку Дрвеница и колико је познато имао је четири сина, тј: Стевана, Лазара, Ђура и Голуба. Због терора од турака и повећања чланова породице, безбједносних и економских разлога, морали су се раселити у неколико пограничних села. По договору браће, раселили су се довољно далеко да буду заштићенији од турака, а плански довољно близу да се међусобно могу помагати и у евентуалној невољи.
Генерација 7 - Стеван Јованов (* око 1770) је одселио са породицом у село Жрвањ – Љубиње око 1815. године.
Генерација 7 - Лазар Јованов (* око 1773) је одселио са сином Спасојем у засеок Љубомишље - Влаховићи, a његови старији синови Глигорије и Благоје су одселили у село Стране – Калиновник око 1825. године.
Генерација 7 - Ђуро Јованов (* око 1775) је остао са синовима Симом и Јованом у Дрвеници, а трећи син Никола је одселио на село Хргуд - Берковиће око 1845. године.
Генерација 7 - Голуб Јованов (* око 1780) је одселио са породицом у село Дола – Билећа око 1820. године.
5
Петар Стеванов је одселио са породицом у жрвањски засеок Крњин Камен око 1833, а брат му Ђуро са мајком у љубињско село Дубочицу око 1835. године. Трећи брат Јован Стеванов са породицом је одселио на жевањски локалитет Вртине око 1855. године, а његови најмлађи праунуци га трајно напустили 1945. године и одселили у Гајдобру. Остоја Глигоријев је одселио из Калиновника у село Друговићи – Лакташи око 1850, а брат му Тодор у село Стране – Шавник 1870. године. Стеван Голубов са сестром из билећког села Дола је одселио у село Шешковци - Лакташи око 1850. године. Породица у селу Кришковци – Лакташи је од Стеванове сестре и њен муж презимена Ћеркета је узео презиме Сикимић.
Послије смрти Ћетка Стеванова, његова породица са Жрвња се раселила у неколико праваца око 1865. године. Најстарији син Ђуро је одселио у село Миљевац - Невесиње, а Лука и Петар са мајком Гордом у село Ратишевину – Херцег Нови, чији је последњи мушки потомак Јован Стеванов упокојен 2006. године. Син Васиљ са синовима Ћетком и Савом је одселио у село Цапарде – Зворник, а најмлађи син Лазар је преселио у жрвањски засеок Крњин Камен око 1870. године.
У општини Шековићи постоји село Сикимићи, у које су из Црне Горе доселили Видакови синови: Петар, Томо и Ђорђе око 1880. године, који би по мојој процјени морали бити потомци од Тома Јованова рођеног у Суторини око 1710. године. Данашњи огранак породице у Жлијебима - Хрцег Нови је од Петровог брата Трипа рођеног око 1700. године. Послије ових догађаја слиједе нова расељавања у ближе и шире окружење, а касније из разних разлога слиједе миграције и колонизације у свим правацима бивше Југославије.
Родослов братства има вриједност и као заједички писани споменик нашим упокојеним прецима, а нама остаје завјет да их помињемо и никада не заборавимо. Успјех у новим међупородичним контактима је прешао границе очекиваног и вјерујем да је свима ојачао појединачни осјећај братственој припадности. Од огранка Стевана Јованова имам прилично сазнања да би могао писати о даљој и ближој прошлости, али од осталих огранака немам довољно да би могао у цјелину штампаног издања уклопити. Овај кратак и довољно јасан историјски увод остаје као темељ за евентуално даље истраживање. Родослов се можда могао урадити у некој другој форми или опширније, али још нисам видио да је неко урадио јасније и за планирану штампу практичније, у којој неће бити двије дупле странице као на сајту. На крају желим рећи, хвала свим сарадницима који су својим знањем и несебичним трудом помогли успјеху јединственог српског родослова.
Дизајн и грб - Драшко Б. Сикимић.
Аутор - Бранко Ђ. Сикимић
Љубиње, 10. маја 2022. године
